The Gift [Serbian translation]

Valdo Džefers je bio na ivici.

Bila je sredina avgusta što je značilo

da se pre više od dva meseca rastao od Marše.

Dva meseca a sve čime je mogao da se pohvali bila su tri pisma sa magarećim ušima

i dva preskupa međugradska telefonska poziva.

Istina, kad se škola završila a ona se vratila Viskonsin

a on u Lokast, Pensilvanija, zaklela se na izvesnu vernost.

Povremeno će izlaziti s drugima, ali čisto iz zabave.

Ostaće verna. Ali, u poslednje vreme je Valdo počeo da brine.

Noću nije mogao da spava, a kad je spavao, imao je užasne snove.

Noću je ležao budan, vrteći se i prevrćući se ispod svog

šarenog jorgana, suze su mu tekle niz obraze,

Dok je zamišljao Maršu, njena obećanja nadvladana alkoholom

i umirivanjem nekog neandertalca,

kako se na kraju predaje krajnjim milovanjima seksualnog zaborava.

To je bilo više nego što ljudski mozak može da podnese.

Vizije Maršinog neverstva progonile su ga.

Vizije seksualne napuštenosti prožimale su njegove misli.

A stvar je bila u tome što oni ne bi razumeli kakva je ona u stvari.

On, Valdo, i niko drugi, razumeo je to.

On je intuitivno pojmio svaki kutak i pukotinu njene psihe.

On ju je nasmejavao i bio joj je potreban, a nije bio uz nju.

To mu je sinulo u četvrtak, pre nego što je zakazana parada pantomimičara.

Tek što je završio košenje i orezivanje travnjaka kod Edelsona, za dolar i po

I proverio sanduče da vidi da li je stiglo bar nešto od Marše.

U njemu nije bilo ničega sem cirkularnog pisma u kojem se Američka fabrika

aluminijuma raspitivala da li mu treba nadstrešnica.

Bar je njima bilo dovoljno stalo da pošalju pismo.

To je bila njujorška kompanija. Poštom možeš

svuda. A onda mu je sinulo: nije imao dovoljno

novca da ode do Viskonsina na prihvatljivi način,

istina, ali, zašto ne bi sebe poslao poštom? To je bilo apsurdno

jednostavno. Otpremio bi sebe kao paket, brzom

poštom. Narednog dana Valdo je otišao u supermarket

da kupi neophodnu opremu. Kupio je samolepljivu

traku, heftalicu, i jednu kartonsku kutiju

srednje veličine, taman dovoljno veliku za nekoga njegove građe.

Procenio je da uz minimalno tumbanje može

da putuje dosta udobno. Nekoliko rupa za vazduh, nešto vode

Odabrane večernje grickalice, i verovatno će biti

jednako dobro kao da putuje turistički.

Do petka popodne, Valdo je bio spreman. Bio je kompletno

spakovan i pošta se složila da ga pokupi

u tri sata. Označio je paket sa “LOMLJIVO”

i dok je u njemu sedeo sklupčan, oslonjen na

oblogu od penaste gume koju je mudro postavio, pokušao

je da zamisli odraz strahopoštovanja i sreće na Maršinom

licu kad otvori vrata, vidi paket, da bakšiš

raznosaču, i onda ga otvori videvši da je njen Valdo

napokon lično tu. Poljubila bi ga, a onda

bi možda mogli pogledati neki film. Da se samo toga

ranije setio. Iznenada, neke grube ruke zgrabiše njegov paket

i osetio je kako ga nose naviše. Uz tup udarac, spustiše

ga na kamion i onda je krenuo.

Marša Bronson je taman završila nameštanje kose. Bio

je to veoma naporan vikend. Trebalo bi da vodi računa

da ne pije toliko. Mada, Bil je bio fin

u vezi toga. Kad je sve prošlo, rekao je da je i dalje

poštuje i da je, nakon svega, sve to sasvim

normalno i da mu je draga, iako je ne voli. I u svakom slučaju,

oboje su odrasli. Oh, šta bi sve Bil mogao da nauči Valda —

ali činilo se kao da je to bilo pre mnogo godina. Šila Klajn, njena

naj najbolja drugarica ušla je kroz letnja

vrata u kuhinju. “O Bože, vreme je

živi smor.”

“Uh, razumem te, ja sam sva nikakva.” Marša

je zategla kaiš na svom pamučnom bademantilu sa

svilenim rubom. Šila je prešla prstom preko zrna

soli na kuhinjskom stolu, polizala prst i složila facu.

“Treba da pijem neke tablete soli, ali,” naborala

je nos, “od njih mi se povraća.”

Marša je počela da se lupka po bradi, to je neka

vežba koju je videla na televiziji. “Bože, ne

spominji mi to.” Ustala je od stola i otišla

do sudopere gde je uzela bočicu sa pink i

plavim vitaminima. “Hoćeš jednu? Kažu da su bolji od

bifteka.” i pokušala da dodirne kolena. “Sumnjam

da ću ikad više pipnuti daiquiri.” Odustala je

i sela dole, ovog puta bliže stoliću sa

telefonom. “Možda će Bil zvati,” rekla je

kad ju je Šila pogledala.

Šila je grickala zanokticu. “Nakon sinoćnih dešavanja,

mislila sam da ćeš možda raskinuti s njim.”

“Znam na šta misliš. O moj bože, bio je kao

oktopod. Ruke na sve strane.” Gestikulirala je

podižući ruke prema gore u odbrani. “Stvar je u tome

što se nakon nekog vremena umoriš od svađanja sa njim,

znaš, a na kraju krajeva, u petak i subotu nije

ništa radio, pa sam mu to nekako dugovala, znaš

na šta mislim.” Počela je da se češka. Šila

se kikotala sa rukom preko usta. “Da ti kažem

nešto, i ja sam isto mislila, i nakon nekog vremena,”

nagnula se napred šapućući, “sam poželela,” i tad se

već glasno smejala.

U tom trenutku, g. Džejmeson iz Klarens

Derov pošte zazvoni na vratima velike

namalterisane drvene kuće. Kad je Marša Bronson

otvorila vrata, pomogao joj je da unese paket.

Dobio je potpise na svojim žutim i zelenim papirićima

i otišao sa bakšišom od petnaest centi koje je Marša

uzela iz male bež džepne knjižice svoje majke u

ćumezu. “Šta misliš šta je to?” pitala je Šila.

Marša je stojala sa rukama iza leđa.

Zurila je u smeđu kartonsku kutiju koja je stajala nasred

dnevne sobe. “Ne znam.”

Unutar paketa, Valdo je treperio od uzbuđenja dok

je slušao prigušene glasove. Šila je povukla

noktom po selotepu zalepljenim po

sredini kutije. “Što ne pogledaš

adresu pošiljaoca da vidiš od koga je?” Valdo je osetio

kako mu srce lupa. Mogao je da oseti vibriranje

koraka. Još malo.

Marša je obišla karton i pročitala

nalepnicu ispisanu mastilom. “Uf, Bože, od Valda je!”

“Taj šmokljan,” reče Šila. Valdo je zatreptao od

iščekivanja. “Pa, mogla bi i da ga otvoriš,” reče

Šila. Obe su pokušale da podignu zaheftani poklopac.

“Ahh, sranje,” reče Marša stenjući. “Mora da ga

je zakucao.” Ponovo su teglile poklopac. “Bože

moj, treba ti bušilica da ovo otvoriš.”

Ponovo su povukle. “Nemaš za šta da ga uhvatiš!” Obe

su stojale mirno, teško dišući.

“Što ne uzmeš makaze,” reče Šila. Marša

je otrčala u kuhinju ali sve što je uspela da nađe bile su jedne

male krojačke makazice. Onda se setila da njen otac

ima set alata u podrumu.

Otrčala je niz stepenice a vratila se sa

velikim sekačem za lim u rukama.

“Ovo je najbolje što sam našla.” Bila je poprilično

bez daha. “Evo, ti to uradi. Ja ću umreti.” Zavalila

se na veliki mekani kauč i glasno izdahnula.

Šila je pokušala da npravi prorez između selotep trake

i ivice kartona, ali oštrica je bila prevelika

i nije bilo dosta mesta. “Prokleta

stvar!” rekla je ogorčeno. A onda,

sa osmehom, “Imam ideju.”

“Kakvu?” reče Marša.

“Samo gledaj,” reče Šila dodirujući prstom glavu.

Unutar paketa, Valdo je bio toliko paralisan

od uzbuđenja da je jedva disao. Koža ga

je peckala od vrućine i imao je osećaj kao

da mu srce kuca u grlu. Još malo. Šila

je stajala poprilično uspravno pa prešla na drugu

stranu paketa. Onda se spustila na kolena,

uhvatila sekač za obe ručke, duboko udahnula

i zarila dugu oštricu kroz sredinu

paketa, kroz sredinu selotepa,

kroz karton, kroz penastu gumu i

(tup) pravo kroz glavu Valda Džefersa,

koja se blago rasporila i mali ritmički lukovi

crvenila nežno zapulsiraše na jutarnjem suncu.

• Artist:The Velvet Underground
• Album:White Light/White Heat